Šta raditi kada dete ne sluša?

Kada roditelji dođu u savetovalište, često mi se obraćaju sa pitanjima: „Dete me ne sluša“, „Dete ne sluša šta mu pričam“ ili „Šta god da kažem, kao da me uopšte ne čuje“. Nekada se to odnosi na odbijanje da obuče jaknu, nekada da ugasi televizor ili krene na spavanje, a nekada roditelji imaju osećaj da ih dete ignoriše šta god da kažu.

Ono što želim odmah da naglasim jeste da neposlušnost najčešće nije znak da je dete „bezobrazno“ ili da vas namerno provocira. Da bismo znali kako da reagujemo, potrebno je da prvo razumemo zbog čega se određeno ponašanje uopšte javlja.

Zašto dete ne sluša roditelje?

Kada dete ne posluša ono što smo mu rekli, sasvim je prirodno da osetimo frustraciju. Posebno kada istu stvar ponavljamo više puta, a čini nam se da nema nikakav efekat.

Međutim, ono što često zaboravimo jeste da se iza rečenice „dete ne sluša“ mogu kriti potpuno različiti razlozi.

Nekada dete nije razumelo šta od njega očekujemo. Nekada je toliko zaokupljeno igrom da nas jednostavno nije registrovalo. Nekada još uvek nema razvijenu sposobnost da kontroliše impulse, a nekada pokušava da iskaže svoju potrebu za samostalnošću.

Zbog toga uvek savetujem roditeljima da ne posmatraju samo ponašanje koje vide, već da pokušaju da razumeju šta mu je prethodilo.

Kada razumemo uzrok, mnogo lakše možemo pronaći način da pomognemo detetu i postavimo granice koje će zaista imati smisla.

Da li dete namerno ignoriše roditelje?

Jedno od pitanja koje često dobijam jeste da li dete namerno ignoriše roditelje ili ih jednostavno „ne doživljava“.

U većini slučajeva odgovor je: ne.

Mala deca još uvek razvijaju sposobnosti poput kontrole impulsa, planiranja i usmeravanja pažnje. To znači da između onoga što čuju i onoga što urade često postoji veliki raskorak.

Na primer, dete može da vas čuje kada mu kažete da skloni igračke, ali da u tom trenutku bude toliko usmereno na igru da jednostavno ne uspe da prekine aktivnost.

To ne znači da vas ne poštuje.

Naravno, postoje situacije u kojima će dete testirati granice, posebno u periodu kada razvija osećaj samostalnosti. Međutim, čak i tada cilj nije da roditelja naljuti ili pobedi, već da istraži svet oko sebe i proveri gde se granice nalaze.

Upravo zato je važno da naše reakcije budu mirne, dosledne i predvidive. Kada odgovorimo vikom ili kaznom, dete često više pažnje usmeri na naše emocije nego na ono što smo zapravo želeli da ga naučimo.

Kako da dete posluša bez vikanja i kazni?

Ako ste se nekada zapitali kako da dete posluša bez vikanja, pretnji ili kazni, važno je da znate da ne postoji jedna rečenica ili trik koji će to promeniti preko noći.

Kada nam se čini da dete ne sluša, lako možemo upasti u začarani krug ponavljanja, povišenog tona i frustracije. Što više vičemo, dete nas često sve manje čuje, a komunikacija postaje sve teža.

Zato roditeljima uvek savetujem da, pre nego što očekuju poslušnost, pokušaju da ostvare kontakt sa detetom.

Priđite mu, spustite se na njegov nivo, ostvarite kontakt pogledom i tek tada recite ono što očekujete od njega. Kratke i jasne rečenice mnogo su efikasnije od dugih objašnjenja ili ponavljanja iste molbe više puta.

Važno je i da očekivanja budu u skladu sa uzrastom deteta. Dete od dve ili tri godine ne može reagovati isto kao dete školskog uzrasta, jer se njihove razvojne mogućnosti značajno razlikuju.

Kada roditelji razumeju šta dete u određenom uzrastu realno može, mnogo je manje prostora za razočaranje i sukobe.

Da li kazne pomažu kada dete ne sluša?

Kada se suočimo sa ponašanjem koje se ponavlja iz dana u dan, potpuno je razumljivo da nekada izgubimo strpljenje. Roditelji su umorni, imaju mnogo obaveza i žele da dete posluša kada mu nešto kažu.

U takvim trenucima kazna često deluje kao najbrže rešenje.

Međutim, važno je da se zapitamo šta želimo da postignemo.

Da li želimo da dete posluša iz straha od kazne ili da zaista razume zašto je određeno ponašanje prihvatljivo, a drugo nije?

Iz mog iskustva, kazna može privremeno zaustaviti neko ponašanje, ali vrlo često ne uči dete onome što želimo da usvoji. Dete tada razmišlja o tome kako da izbegne kaznu, umesto da razume posledice svojih postupaka.

Upravo zato mnogo više verujem u postavljanje jasnih granica i logičnih posledica koje dete može da razume.

Ako vas zanima zbog čega posledice dugoročno imaju bolji efekat od kazni, o tome sam detaljnije pisala u blogu „Kako vaspitati dete bez kazni?“.

Kako postaviti granice koje će dete razumeti?

Roditelji me često pitaju kako da budu dosledni, a da pritom ne budu strogi.

Moj odgovor je da doslednost i strogoća nisu isto.

Detetu su potrebne granice jer mu one pružaju osećaj sigurnosti i pomažu mu da razume šta se od njega očekuje. Međutim, način na koji granice postavljamo može napraviti veliku razliku.

Kada pravila često menjamo ili u jednom trenutku nešto dozvolimo, a već sledećeg zabranimo, dete teško može da razume šta zapravo očekujemo od njega.

Sa druge strane, kada su granice jasne, mirno postavljene i dosledno sprovedene, dete vremenom počinje da ih prihvata kao deo svakodnevnog života.

To ne znači da će svaki put biti zadovoljno ili da neće negodovati. Emocije su očekivane. Ali način na koji mi reagujemo u tim trenucima uči dete mnogo više od samih reči koje izgovorimo.

Šta uraditi kada dete ne sluša ni posle nekoliko upozorenja?

Jedna od grešaka koju roditelji najčešće prave jeste to što istu molbu ponove pet, šest ili čak deset puta.

„Obuj se.“

„Hajde, obuj se.“

„Rekla sam ti da se obuješ.“

„Zašto me ne slušaš?“

Posle nekoliko ponavljanja i roditelj i dete postaju frustrirani, a situacija se najčešće završi povišenim tonom.

Umesto velikog broja upozorenja, mnogo je korisnije da dete unapred zna šta će se dogoditi ukoliko određeno pravilo ne ispoštuje.

Naravno, posledica treba da bude logična, primerena uzrastu i povezana sa samim ponašanjem, a ne način da dete kaznimo zato što nas nije poslušalo.

Upravo zato sam napisala priručnik „Izaberi pravu posledicu“, u kome kroz veliki broj konkretnih svakodnevnih situacija objašnjavam kako da postavite granice i primenite posledice koje dete može da razume, bez vikanja, bez kazni i uz očuvanje odnosa poverenja između vas i deteta. Više o priručniku možete saznati ovde.

Kada neposlušnost može biti znak nečeg drugog?

Ponekad se iza rečenice „dete ne sluša“ krije mnogo više od samog odbijanja da posluša roditelja.

Dete može biti umorno, gladno, preplavljeno emocijama ili jednostavno nije razvojno spremno da uradi ono što od njega očekujemo u tom trenutku.

Zbog toga roditelje uvek podstičem da se, pre nego što reaguju, zapitaju:

„Šta moje dete pokušava da mi kaže ovim ponašanjem?“

To ne znači da svako ponašanje treba opravdati ili dozvoliti. Granice su i dalje važne.

Ali kada pokušamo da razumemo uzrok, mnogo lakše možemo da reagujemo na način koji će pomoći detetu da nešto nauči, umesto da samo zaustavimo ponašanje u tom trenutku.

Razumevanje deteta je prvi korak ka saradnji

Ako postoji jedna stvar koju bih volela da zapamtite nakon čitanja ovog teksta, onda je to da dete koje ne posluša nije nužno neposlušno dete.

Iza ponašanja koje nas frustrira često se krije razvojna faza, jaka emocija, potreba za samostalnošću ili jednostavno veština koju dete tek treba da razvije. Upravo zato je važno da ne reagujemo samo na ono što vidimo, već da pokušamo da razumemo šta nam dete svojim ponašanjem poručuje.

To, naravno, ne znači da treba odustati od granica ili dozvoliti detetu da radi šta želi. Naprotiv. Deci su granice potrebne jer im pružaju osećaj sigurnosti i pomažu im da razumeju svet oko sebe. Međutim, način na koji ih postavljamo često pravi najveću razliku.

Kada roditelj ostane smiren, dosledan i spreman da razume uzrok ponašanja, dete vremenom ne uči samo da sluša, već razvija poverenje, osećaj sigurnosti i sposobnost da sarađuje.

Na kraju, cilj nije da dete posluša iz straha od kazne, već da kroz odnos pun poštovanja, jasnih granica i međusobnog poverenja razvije unutrašnju motivaciju da donosi dobre odluke. Upravo to je temelj zdravog odnosa između roditelja i deteta.